Нека је киша напољу, у мени

Пишем. Ето. Као што си рекла.

Тражим неки вентил, напољу је киша.

Ово није потребно, и ја се сад кајем:

Нема шансе да се смирим,

Да се гром утиша.

Ма није то ништа.

Једна мала грешка моја.

Не узми за озбиљно,

Дошло ми је тако

Јер је облак неки и није ми лако;

Није ми свеједно,

Ти ми ниси свако.

Отпаде ми парче коже. Што?

Онако...онако.

Застао сам, не знам даље.

Немам речи које би да кројим.

Ето, толико за сада, покушаћу,

Ако могу,

Секунде да бројим.

Киша.

Ја желим џез.

Џез не жели мене.

Можда проблам блуз,

Можда боље крене.

Ето. Ипак џез. До даске.

Не чујем ни своје мисли

Како облећу око врата и кваке.

Сија нека роса са тепиха,

Коти се као болест тешка,

Мало ми је ово стиха

Јер ми се сад јесен смешка.

А јесен није лака.

Била би.

Да си мени свака.

Овом дечаку који сада,

На другом крају овог малог града

Слуша све што слушаш ти.

Мисли све што мислиш.

Желиш све што желим ти.

Миришем шаке и хватам се за кваке

Неких врата које воде

 Ка бољем сутра.

Степа

Мари' ја, ал' не марим више,

ко то сада, ил' ће сутра да је љуби, а не ја,

јер то сад не могу, далеко сам километрима, 

овде где сам хладно ми је и ветар зли брише.

Дан некако прође, сунце прелети преко пустих поља,

али кад почне да пада, да иде, да бежи,

небо добије боју цеђених поморанџи, једрих и свежих,

немам коме руку на раме да ставим и за животом ме прође воља.

Цео сан ми се испуни немирним прстима њеним,

они ми иду кроз косу, низ лице, до груди;

и кажем јој тада: шта год радила - не иди, уз мене буди,

мене овако обичног и малог учини бар мало вредним.

                              

 

                                                  Алексей Раданов Радојловић, девети август 2014.

Ноћ у Барселони

...да ме се сетиш једне ноћи

када будеш била пуна бора:

снуждена пијући чај

у неком кафићу у Барселони.

Када буде била гласна музика

и када те буду задиркивали зелени морони:

Тада ћу се прикључити свих твојих удварача колони,

улетећемо сви заједно у тај кафић

баш када у џез оркестру засвирају тромбони!

Ти ћеш од свих њих само мене видети,

ја ћу ти прићи па ћу да се поклоним.

И седнем.

Чућеш да те шездесет година већ сваки дан волим,

а ти ћеш са чаја прећи на тамно пиво

и рећи ми да те загрлим

ил' да се склоним.

                            Алекса Раданов Радојловић, 16. јул 2014 од 2 и 55 до 3 ујутро

Бесконачно храбра песма

Сва је срећа писац нисам,

само лудак инспирисан.

Да убијем: срца немам,

артији сам својој веран.

Ти ми требаш жива само,

љубав да ти крадем грамом.

Није лако к'о што мисле,

згрчиле се усне, стисле,

неће срце са језиком,

од њега ми бежи трком!

Више но што треба, само,

мозак ради пуном паром!

Са жељом ми битку бије 

и вешто је дуго крије!

Ојачаће жеља моја,

једног дана да се ода:

одаће се само тако

или ћу се стопит' с мраком!

Мораћу јој све то рећи,

можда ће ме мање пећи...

Пркосићу самом себи,

све што могу даћу теби!

Никад никог ја не волех,

ко Меньшиков, чика Олег,

он је глумац и све схвата,

ал' не зна да има брата;

у далекој земљи једној,

малој, сличној и баш чедној:

има једна млада луда

што због ње би пешке свуда!

Очас посла до Сибира,

дрекавцу да гране дира,

да се бије с војске четом

да се купа и под ледом!

                            Алекса Раданов Радојловић, 30. јун 2014

                                                                                         

Платићеш ми

Има тако дана, вечери, ноћи...

дође ти у госте нека непозната бит,

да се обрачунате, мислиш, нећеш моћи,

јер разних си мука горких, слатких већ одавно сит.

Ма ни свестан ниси колико је добро,

ил' колико горе може бити но што сада јесте,

али, шта ћеш; кроз бодље љубави срце си одр'о,

и никако савезничке мисли у главу опет да се сместе...

Она с неба у џеп упадне ти нада,

не знаш дал' је лажна ил' је права,

знаш само да срећа можда и не спава

и чудан осмех пун ризика понесеш тада.

Како време лежерно ти живце крати,

ум ти је обузет сасвим,

гризући своје руке смишљаш како ће да плати,

драга, платићеш ми лицем красним!

                                                                      Алекса Раданов Радојловић, јун 2014

Тајна

Она звезда горе, она најјача, сјајна, 

која, ко зна колико дуго стоји тамо,

све време је знала да постоји једна тајна

и свима је рекла, мени није само!

Иако за тајну нисам знао,

живео сам је дуго, све до сада,

упутства за љубав од ње сам крао,

и преживљавао дан за даном

на улицама једног поморавског града...

Открила се скоро, ваљда сама,

дала је смисао буђењу и јутру, дану,

често и неизбежно потмуло заболи лева страна

када се све њене речи пробуде и устану.

Ништа више није као што је сада,

јер је свако сада с њом дошло и оде,

крвавао је сунце над реком, у њу пада,

њене руке, поглед, врат, моју душу однесоше воде... 


         
                       Алекса Раданов Радојловић, април 2014

 

Недеља изјутра

Недеља изјутра...

Након целе ноћи у којој сањах само њене очи,

пре целог града устајем, рано,

тражим неку њену слику

да их видим опет и знам;

то је једини начин да их гледам

и никада другачије нећу ни моћи...

Синоћ сам био тамо

са неким друштвом, било којим,

у том месту пуном - 

препуном празних људи...

саплитао сам се о нечије ноге туђе,

јер пред очима ми беше неки лик, наводно познат,

ал' непознат ипак јер није мог'о крзо очи;

већ само кроз срце у мене да уђе...

Данас сам покушао да једем опет,

као не волети је, бесмислено, знам;

ја хоћу бар физички да преживим

и о појави њеној, портрету, песми...

желим свима да испричам!

Да нико за те апстрактне лица јој јагодине

не остане ускраћен...

И када осетим...

...да ће бразда времена можда да ме спаси,

на трен ме одвоји од сетне дубине

тих зеница кафених, горких;

топлину њеног лика који полако губим из главе

обнови спонтани осмех који јој лице сунцем обасјано краси...

Када се на сату наређају нуле,

сетим се увек оних глупости које сам некада чуо;

мали сам ја много да бих залутао у њене мисли,

чак то било и случајно сасвим,

о њој је немогуће мислити, јер свако ко је икада дотакао;

сада је, вероватно, негде сам, збуњен и помало труо.

Осврнеш се, сви те посматрају опрезно,

причаш о некоме, показујеш прстом;

шеташ около по кожи њеног врата, изгубљен потпуно...

Схватиш!

Проклетница медна,

она не постоји, а само је једна...

          Алекса Раданов Радојловић, март 2014